Светионици

СВЕТА ЉУДМИЛА, СРПСКА ПРИНЦЕЗА ИЗ IX И X ВЕКА
Стуб северних Немањића
Њен отац Славибор био је кнез Милчана, великог полапског племена у Белој Србији. Постала је жена кнеза Бор(ж)ивоја и заједно са њим, прва у Чешкој, примила крштење, и то руком светог Методија. Након смрти мужа сачувала је животе својих синова и тако засновала чувену династију Пшемисловића, која је владала око четири века. Свог унука Вацлава, будућег краља, васпитала је у хришћанском и старом словенском духу, оспособивши га да се успешно супротстави германизацији. Њен далеки потомак је и Зигмунд Луксембуршки, онај који ће српском деспоту Стефану дати на управу Београд. Скончала је мученичком смрћу. Почива у Цркви светог Ђорђа у Храдчанима (Прашкој тврђави). На њеном гробу столећима се дешавају чуда

Пише: Татјана Марковић

Према најстаријој Чешкој хроници, било је то у време када су целу ту словенску земљу прекривале непрегледне шуме пуне бистрих извора и ливаде пуне крдâ дивљих коња, а ваздух био испуњен зујањем ројева пчела и појањем птица. Баш тада „српска принцеза Људмила” постала је жена кнеза Бор(ж)ивоја и са својим мужем прва у Чешкој примила крштење. Родила је двојицу кнежева. Након смрти мужа сачувала је животе својих синова и тако засновала чувену владарску лозу Пшемисловића.
Главни историјски извор који говори о животу ове Српкиње је хроника писана између 992. и 994. године, вероватно у манастиру Бревнов. Аутор хронике је Кристијан Страхквас, епископ прашки и припадник династије Пшемисловића, који је засигурно био добро упознат са догађајима у породици.
Људмила је рођена око 855–860. године у утврђењу Пшов. Њен отац, кнез Славибор, био је на челу српског племена Милчана које је у IX и X веку заузимало простор Горњих Лужица, у Белој Србији. У то доба српска племена чинила су велики део популације полапских Словена. У оквиру велике српске групације била су мања племена, која су себе називала Милчани, Гломочани, Студорани, Нишани, Прекопјенци, Доленчани, Рујенци, Древљани, Глињани, Лужани, Ободрити, Северјани, Браничевци, Тимочани, Рашани, Ратари... Од II до XIV века, део ове популације се континуирано селио или враћао на југ, на Балканско полуострво. Сви они су чинили самосталну политичко-војну целину, а предводили су их кнезови, жупани и војводе. Пред великим опасностима и ратовима на краће време су се уједињавали, а после опет остајали раздвојени све до германских освајачких похода.
Од раног IX и у X веку, због продирања Франачког царства на исток, између Чешке (Бохемије) и Беле Србије постојала је блискост и заједничке војне активности у циљу одбране територија. Стога не чуди учвршћивање тог савеза браком између Људмиле, кћери српског кнеза, и бохемског принца Борживоја. Брак је закључен око 874. године, када је Људмила имала око четрнаест година. Године 875. рођен је њихов први син Спитихњев, а 888. године и Вратислав. Између њих двојице били су рођени и још један син и три кћерке чија имена нису запамћена.
Краљевски пар крштен је највероватније 883. године, у време када је Чешка пала под доминацију Великог Моравског Царства и његовог кнеза Сватоплука. (У IX веку Велико Моравско Царство обухватало је територију данашње Чешке, Словачке, Мађарске и јужне Пољске.) Претходно, на молбу кнеза Растислава, византијски цар Михаило III и константинопољски патријарх Фотије I послали су 863. године у Моравску Ћирила и Методија, двојицу браће Солуњана. Солуњани су основали манастир недалеко од Велеграда, престонице Моравске, и постали први хришћански проповедници међу Западним Словенима. (...)

ВОЗДИЗАЊЕ КРСТА И ДРЖАВЕ

Методије је крстио Људмилу и Борживоја у Моравској. Крштењем је Борживој признат за равноправног у већу Велике Моравске. Потом се са женом вратио у Бохемију, подигао нови утврђени град Леви Храдец, који је постао државно средиште. Тамо је саградио и цркву посвећену светом Клименту у којој је народ масовно крштаван. Уз ту цркву била је основана и школа за описмењавање, у којој су први учитељи били управо Ћирило и Људмила, касније светитељи. Од тог времена словенска црква је присутна и у Чешкој.
Верске реформе нису лако прихватане од стране паганских Чеха, па је убрзо избио устанак због којег су Људмила и Борживоје морали да беже у Моравску. На власт је дошао нови владар Стројмир. Уз помоћ моравског хришћанског књаза Сватоплука I и његове велике војске, Борживоје је успео да поврати власт. Вративши се у Бохемију, преместио је своје политичко средиште у Праг. У част велике победе, на месту где се у престоници Бохемије састајало народно веће, подигао је Цркву свете Девице Марије.
Након смрти Борживоја, 889. или 890. године, на престо је ступио његов најстарији син Спитихњев, са само четрнаест година. Било је то само формално, пошто је стварна власт у Бохемији била у рукама моравског кнеза Сватоплука и источног франачког краља Арнулфа Корушког. Само захваљујући њеном огромном таленту за дипломатију, Људмила је успела да власт над Бохемијом сачува за своје малолетне синове. Моравски кнез, познат по прекој нарави, врло лако је могао да се ослободи Пшемисловића. Свесна ситуације, Људмила се потрудила да не дозволи ни један политички инцидент у земљи, не дајући повода ни за какво војно мешање споља.
Почетком 915. године изненада је преминуо кнез Спитихњев, а у фебруару 921. и кнез Вратислав Први. Након ових несрећа, чија је позадина нејасна, на престо Бохемије ступио је Вацлав, син Вратислава и његове жене Драгомире, још готово дечак. Због недораслости наследника, стварна власт припадала је Вацлављевој баки Људмили и мајци Драгомири. Међусобна нетрпељивост две жене довела је до тога да су морале строго да поделе дужности. Људмила је васпитавала наследнике трона, пре свих кнеза Вацлава, а Драгомира је управљала државом.
Драгомира је била сестра кнеза Тугомира, пореклом из љутићког племена Хавељана, чије је главно утврђење било Бранибор (у данашњем Бранденбургу). Примивши хришћанство, Тугомир је око 940. године власт над својим племеном предао Немцима, који су основали своју епископију у Бранденбургу. Све то завршило се убиством Тугомира, што његову сестру није спречавало да у Бохемији води прогерманску политику.

... И НА ТЕШКОМ МЕСТУ ПОСТОЈАТИ

У време смрти оца, млади кнез Вацлав имао је око тринаест година, а његов брат Болеслав око седам година. Бака Људмила помно се бринула о њиховом хришћанском и словенском васпитању и образовању. Њихове прве књиге биле су словенске, писане глагољицом, а тек касније су се упознавали и са латинским писменима. Читав процес оваквог васпитања био је веома промишљен, али и сложен и опасан. Људмилина основна идеја била је да Бохемија има образованог кнеза који ће ценити традиционалне словенске вредности и тиме спречити све агресивнију германизацију. А политичка ситуација била је нестабилна. Милитантни Германи стално су настојали да заузимају словенске територије, да затечено становништво асимилују или истребе. Латински клер бранио је да се словенски језик користи у богослужењу. Постојало је опште незадовољство преосталих паганских племена, која су претила побунама. (...) Свако је ту могао наћи своје разлоге за свргавање и уништење једног кнеза из рода Пшемисловића који је у себи спајао дух истинског хришћанства и старе словенске вредности.
Али Људмила је, показало се, посејала семе које је дало добар плод.
Чешка је успела да се одржи пред најездама Германа. Род Пшемисловића владао је више од четири века и дао неколико значајних европских владара, од којих су неки и канонизовани. Један од првих европских универзитета, онај Карлов, основан је управо у Прагу.
Бела Србија није имала ту срећу. Она се током времена истопила, а народ се раселио на Балкан, у Белу и Кијевску Русију, или је германизован.
Након отвореног сукоба са снахом због политичког правца у коме је требало да Бохемија буде усмеравана, Људмила се 921. године повукла у замак Течин. Убрзо након тога, 16. септембра, Драгомира шаље тамо двојицу паганских Варјага по имену Туна и Гомон. Они ће се на превару пробити до Људмилиних одаја. Према житију, Људмилу су затекли у молитви. Била је свесна шта је чека. Убили су је ритуално, дављењем шалом, не проливши ни кап крви. Постојао је у томе додатни предумишљај наручиоца убиства: да се онемогући проглашење Људмиле хришћанском мученицом, јер је за то била потребна дословно проливена невина крв.
Након навршеног пунолетства, Вацлав је стекао право на престо и самостално одлучивање, чиме су се завршили регентство и политички утицај Драгомире. Син ју је у први мах прогнао из земље, али је убрзо вратио назад обасувши је почастима. Драгомира је живела у Прагу све до погибије Вацлава (929. или, по неким изворима, 935. године), а тада је побегла под заштиту Белих Хрвата.
Након смрти Људмила је на брзину сахрањена уз зидине замка Течин. Над њеним гробом је 923–924. године подигнута Капела светог архангела Михаила. Једна од првих наредби младог краља Вацлава била је да се пренесу Људмилине мошти у Праг и положе у крипту Базилике светог Ђорђа у Храдчанима (Прашкој тврђави), где се и данас налазе. У то доба, Људмила је у народу већ доживљавана као светица, а на њеном гробу дешавала су се чуда. Црквена потврда о томе стигла је много касније, тек 1143. године. Потврду је донео у Праг папски легат Гвидо ди Кастело.
За стварање култа свете Људмиле у Чешкој нарочито је заслужна Кунегонда (чешки: Канхута), кћерка краља Отокара I Пшемисловића, кога је Данте у Божанственој комедији описао као једну од највећих личности свога времена. Кунегонда је била игуманија Манастира светог Ђорђа од 1302. до 1321.

***

Доказивање
Светост Људмиле доказана је тако што су свештеници покушали да запале њене мошти. Уколико би гореле, Људмила би била проглашена за паганку. Но, мошти су остале нетакнуте ватром. Према тврђењу хроничара Козме Прашког, игуманија Манастира светог Ђорђа је још 1100. године желела да се извади из гроба део вела којим је света Људмила била задављена, како би га изложила и поштовала као реликвију, али јој то није било дозвољено. Археолози су отворили гроб свете Људмиле 1981. године. У извештају се наводи постојање беле тканине у виду вела, делимично нагореле, са геометријским ткањем. Та тканина је сасвим сигурно ту била од почетка.

***

Приказивање
Људмила је постала заштитница мајки, бакâ и хришћанских васпитача. Зографи је приказују као високу фигуру у хаљини са велом, са шалом или конопцем у руци. У житију пише: „Бог прослави многим чудесима место где она беше погребена. А беше погребена не у цркви него под градским бедемом, и на том месту се сваке ноћи јављаху упаљене свеће. И један слепац прогледа када додирну земљу на гробу свете Људмиле. И од тога времена биваху многа чудеса...”